· Биографија. Војислав Илић (1862−1894) потиче из књижевничке породице. Његов отац Јован Илић био је познати песпик и политичар опозиционар. Кућа Јована Илића била је најпознатија и најугледнија кућа у Београду друге половине 19. века, састајалиште и дебатни клуб о књижевним и политичким питањима. Окупљала је писце различитих уметничких и политичких опредељења, али и велики број јавних и политичких радника. Ту су се сретали Змај, Јакшић, Костић, Каћански, Глишић, Лазаревић, Веселиновић, Матавуљ, Сремац, Нушић, Ранковић, Домановић, Митровић, Матош, Скерлић и многи други. У овој кући је Бранислав Нушић први пут, у рукопису, читао своју прву написану комедију Народни посланик.
· Своја политичка схватања Илић је формирао у очевој кући: био је врло активан у јавном животу и политичким манифестацијама. Држао је жестоке говоре на омладинским политичким скуповима. Објављивао политичке текстове у опозиционим листовима, својим сатиричним песмама исмевао је стање у друштву, тиранију власти и апсолутизам династије. Бунт његових песама био је снажнији него тада познатих песника сатиричара Ђуре Јакшића и Јована Јовановића Змаја, али нису достигле значајнији уметнички ниво. Због својих политичких активности стално је био на удару власти: прогањан, оптуживан, извођен на суд, морао је да бежи из земље.
· Пошто је још од детињства био слабог здравља, Војислав Илић није успео да заврши гимназију. Ванредно је похађао предавања на Великој школи колико да стекне образовање које није могло да буде верификовано због незавршене гимназије. Недостатак школског образовања Илић је надокнадио читањем и учењем у богатој очевој библиотеци и праћењем разговора за време седељки у дому Илића. Читао је римске, руске, немачке, енглеске и америчке песнике. Бавио се превођењем поезије. Рано је почео да пише и са шеснаест година објављује баладу Лепид. У двадесет и првој години, 1881. године, у часопису Отаџбина објављује своје најобимније песничко дело, спев Рибар. Сарађује у бројним листовима и часописима поставши најплоднији песник свога времена. За живота је објавио три књиге песама − 1887, 1889, 1892. Умро је од туберкулозе 1894. године у Београду.
· Песничко дело Војислава Илића не може се подвести ни под једну школу. Његово петнаестогодишње певање представља неку врсту синтезе стваралачке поетике 19. века. Према примењеном песничком поступку Илићево песништво се дели на:
‒ класицистичко песништво инспирисано грчком и словенском митологијом, али и митологијом многих других европских и источних народа (Бахус и Купидон, Данаја);
‒ романтичарско песништво са мотивима из прошлости и источњачким мотивима; ту је изражена жалост што живот брзо пролази, доминантан је елегични тон, избија меланхолично осећање (Љељо, Пећина на Руднику);
‒ реалистичко песништво које се прилично неуспешно остварило у сатиричносоцијалним песмама, али је зато високе уметничке домете достигло у дескриптивним песмама (Сиво, суморно небо, Грм);
‒ парнасовско песништво остварено је углавном на античким мотивима и обележило је Илића као песника евронске културе (Тибуло, Химна векова);
‒ симболистичко песништво у ствари је наслућивање симболизма; остварено је у само једној, 1892. години; открило је песничко визионарство Војислава Илића (Клеон и његов ученик, Запуштени источник).
· Песништво Војислава Илића је разноврсно и са жанровског аспекта: огледао се у сатиричној и родољубивој поезији, љубавној поезији и романсама, елегијама и описним песмама.
· Сатирична поезија (Маскенбал на Руднику, У лов, Већ се купе, Грађанске врлине, Оргије, Пријатељу, Један монолог младог Слепчевића, Реалиста) показује Илићев активан однос према друштвеној стварности, његов слободарски и критички однос према режиму Обреновића. Ове песме немају већу уметничку вредност, нису достигле ниво Змајеве и Јакшићеве сатире, али остају као сведочанства једног времена и песникове бескомпромисне борбе за друштвену правду.
· Родољубива поезија (На Вардару, Родољуб, На гробу војводе Дојчила у Солуну) по уметничкој вредности стоји испод сатиричне поезије овога песника.
· Љубавна лирика нити је бројна нити је много речита. Највеће вредности достиже она која се претапа у елегију (Исповест, Госпођици Н.).
· Романсе су последица песниковог бекства из стварности, уточиште за заборав на невоље политичке и интимне природе (Љубавна трка, Љубавна прича о дону Нунецу и дона Клари).
· Елегије су осенчене меланхолијом и резигнацијом као последицом незадовољства друштвеном стварношћу и породичних несрећа (Елегија, Суморни дан, Посланица пријатељу, Елегија на развалинама куле Северове, Исповест).
· Описне песме испуњене су јесењим и зимским пејзажима (Вече, Зимскоско јутро, Зимска идила, Јесен, У позну јесен, Сиво, суморно небо). У елегијама и описним песмама Војислав Илић је остварио највише уметничке домете.
Песничко стварање и стваралаштво уопште честа је тема Илићевог певања: Мојој музи, Песник, Два песника, Песнику, Реалиста, Један монолог младог Слепчевића. У двема последњим песмама изражен је Илићев однос према романтизму и реализму. У песми Један монолог младог Слепчевића заузима критички став према неким особинама и поетупцима романтизма: против бомбастичних фраза и лажне патетике, а за више живота у поезији. У песми Реалиста он је против примитивизма реалистичке прозе, а за више поезије у животу. Стваралачка проблематика присутна је у песмама са скулптуралном тематиком: Ниоба, Тибуло, Мраморни убица, Прва наредба.
Сиво, суморно небо (ПРЕПИСАТИ У СВЕСКЕ)
О писцу: књижевничка породица, политички активан;
Врсте: сатирична, родољубива, љубавна, романса, елегија, дескриптивна, о песништву
Фазе: класицистичка, романтичарска, реалистичка, парнасовска, симболистичка
Реалистичка фаза: слике објективног света, сеоских пејзажа,
природа дочарава обичан живот и човекове активности
Књижевна врста: дескриптивна (доживљај природе)
Основни мотиви: јесен и меланхолија, песимизам, самоћа, незадовољство
Тема: опис природе у позну јесен, пролазност
Симболика наслова: бесадржајност, празнина, жалост, туга, сета
Песничке слике:
I − сиво, суморно небо; увели ладолеж, по земљи гранчице леже
-кретање од већих ка мањим сликама, одозго на доле
II: − убоги спровод се креће по каљавом друму -мршаво кљусе вуче таљиге
*исто осећање − појачано у другој слици
I − статичне слике;
II– динамичне слике, социјално обележена − сиромаштво сељака
Идеја: мисао о смрти и пролазности свега људског
Стилске фигуре: асонанца, алитерација, таутологија (сиво и суморно, мршав коњ и кљусе)
Стил: уз именицу иду два атрибута, две одредбе, правилна рима
