Симо Матавуљ - Поварета (М-22, М-23, Г-22)

Симо Матавуљ - Поварета

· Симо Матавуљ (1852 —1908) је био српски писац из Далмације. Приповедач, романсијер, драмски писац и преводилац. Учио је гимназију, четири године провео у манастиру, завршио учитељску школу у Задру. Петнаест година је живео у Црној Гори као наставник француског језика, а 1889. године, прелази у Београд и ту остаје до краја живота. Иако није имао високо школско образоваље, Матавуљ је један од најобразованијих наших писаца тога доба: стално је учио, читао, путовао. Знао је италијански, француски, руски и енглески језик. Био је у Риму, Паризу, Ници, Пешти, Бечу, Минхену, Атини, Цариграду, Алжиру, на Крфу и Северном мору. Књижевно образовање стицао је на делима италијанске и француске књижевности, које је читао у оригиналу. Преводио је Мопасана, Золу, Молијера и Дикенса. Превођен је на руски, чешки, немачки, италијански, француски, енглески, шведски.

·  Објавио је два романа: Бакоња фра­Брне (1892) и Ускок (1892). Двема драмама (Завјет и На слави) није остварио значајан књижевни успех. Матавуљ је врстан приповедач. Објавио је велики број књига приповедака. Најбоље, најизворније и уметнички најдотераније су му приповетке са темама из приморског живота тај живот се дубоко утиснуо у душу, свест и памћење пишчево самим рођењем и сазревањем у том поднебљу, али и причама које је у детињству слушао. Занимљиво је да је своје најбоље приповетке из приморског живота написао у Београду, у последњим годинама живота, после велике временске дистанце, када се искуство слегло, емоције смириле, сећање постало извор грађе.

Поварета = Сиротица (Преписати у свеске)

                                         

О писцу: приповедач, романсијер, драмски писац, преводилац (Мопасан, Золa, Молијер, Дикенс) 

      

    Романи: Бакоња фра­Брне  и Ускок; драме: Завјет и На слави 

    Приповетке: из приморског живота, из београдског живота, из Црне Горе 

    Бодулица, Пошљедњи витезови, Ошкопац и Била, Поварета, Пилипенда

 Књижевна врста: новела (одсуство развијене радње, одсуство епизода, неколико ликова,

                                                 сажето приповедање, психолошко сликање јунака)

Тема: трагична љубавна прича и крај који нуди нови почетак

Мотиви: природа, религиозност, смрт, сусрет, мистика, сан

Композиција: експозиција − долазак Јурја Лукешића у Крапно,

                         заплет − сусрет са мајком, Марица умрла        

                                          у пристаништу, сусрет са Павом

                                          вече у дому, бол нараста 

                         кулминација (затварање у себе, врхунац бола)

                         перипетија (сан) јутро

                         расплет (Хе, па нека буде воља божја!... Поварета!) 

Приповедачки поступци: језгровитост казивања

                                              кинематографски поступак сужавања перспективе

                                              контрасти: пејзаж − драма у јунацима

                                              трагедија Маричине смрти − узима Паву

                                              вербална шкртост − психолошко-емотивно стање

                                              дијалози: кратки, једноставни

                                              директни и индиректни унутрашњи монолог

Људи и амбијент − у потпуном складу

Јуре Лукешић приморац, острвљанин, тежак, збојит, снажан, миран, ћутљив и неповерљив

Језик −  богат и изворан; пун локалних облика и талијанизама; некњижевни икавски дијалекат; реченица једноставна, наративног типа, нема много атрибута, доминација глагола ретке метафоре и поређења;