Вилијeм Шекспир,"Ромео и Јулија" (M11,M12, Е13, М13, Г12,Г11,Е11,Е12)

ВИЛИЈEМ ШЕКСПИР, "РОМЕО И ЈУЛИЈА"

Вилијем Шекспир (1564-1616) енглески је ренесансни драмски писац и песник. Иако је рођен у Стратфорду, већи део живота проводи у Лондону, где је писао и глумио. Чувено позориште које је основао звало се "Глоб".
. И данас постоје полемике о ауторству када је Шекспирово дело у питању, а приписује му се највећи број трагедија, међу којима су "Краљ Лир", "Магбет", "Отело", Хамлет", "Ромео и Јулија", историјске драме "Хенри Пети", "Ричард Трећи" и комедије "Укроћена горопад", "Сан летње ноћи"...

ЗАНИМЉИВОСТИ:

* 23. април проглашен је Међународним даном књиге јер су се тога дана 1616. упокојила два велика писца- Вилијем Шекспир и Мигел де Сервантес (модерна драма започиње са Шекспиром, а модерни роман са Сервантесом).

*Не постоји ниједно позориште на свету које на свом репертоару није имало бар један Шекспиров комад (написао је чак 37 драма и 154 сонета).


Уколико сте заинтересовани, можете погледати филм или представу који су инспирисани овим Шекспиров делом, па их упоредити са аутентичним текстм.

НЕШТО О ДЕЛУ...

Претпоставља се да је Шекспир инспирацију за своје дело
 пронашао у легенди о младим, несрећним љубавницима. Данте у шестом певању "Чистилишта" помиње Монтагијеве и Капулетове, те и да су постојали, било је то много пре Шекспировог времена.
Трагедија је грађена по узору на античке трагедије, а важну улогу има народ (у трагедијама се, углавном, јавља у улози хора). Шекспир својим делом истиче главна начела хуманизма- љубав и племенитост (према другом бићу). Завршне речи су: "Све се паћа!" и писац их упућује онима који похлепу, углед, моћ, стављају испред начела човечности.
"Читав свет је позорница", поручује Шекспир, а својим ликовима највише приказује тадашњу аристократију.
Радња драме траје свега неколико дана, а догађа се у 16.веку.

КОРИСНИ ЛИНКОВИ:

https://www.google.com/url?sa=t&source=web&rct=j&url=https://vickovsrpski.files.wordpress.com/2014/11/viljem-sekspir-romeo-i-julija.pdf&ved=2ahUKEwjogLO8itToAhVClYsKHXR-Az8QFjAAegQIAhAB&usg=AOvVaw0_fWSrN74v01ZTyTDFyM4U

https://youtu.be/VBDcDr4XWpY


Питања за анализу дела?

1. Којим великим догађајем почиње драма?
2. У ком граду се одвија радња драме?
3. Како се зове Ромеова љубав пре него што заволи Јулију?
4. Да ли успеваш да продреш у суштину сукоба између две завађене породице? Пробај то да објасниш.
5. Од ког јединства се, у једном тренутку, одступа у овој драми? Покажи то на примеру.
6. Окарактериши главне ликове драме, Ромеа и Јулију.
7. Ко су помоћници младом заљубљеном пару у жељи да своју љубав остваре? Пронађи неке примере.
8. Разради мотив забрањене љубави.
9. Које су етапе драмске радње? Издвој сваку од њих.
10. У чему је трагична кривица овог дела и коме је приписујеш?
11. Које су поруке дела?
12. Одреди композициону структуру дела.

* Питање за радознале- Зашто Шекспир (који је Енглез) своју радњу смешта у Италију? Узми у обзир раније стечена знања.

БАРОКИ КЛАСИЦИЗАМ. ИВАН ГУНДУЛИЋ: "ОСМАН" (1. ПЕВАЊЕ) М13,Е13, Г12

БАРОК И КЛАСИЦИЗАМ

БАРОК

Термин барок изведен је од португалске речи barocco која значи „бисер неправилног облика“. Термин се прво користио само у сликарству, и обухвата раздобље од друге половине 16. до прве половине 17. века. У историји књижевности тај термин се користи као заједнички назив за стилски правац који подразумева извештачен стил, нагомилавање стилско-изражајних средстава.У стилском погледу барокна уметност склона је наглашеном украшавању, прекомерности у изразу, гомилању стилских фигура, па и претеривању у описивању и карактеризацијама. 
Барок настоји да прикаже пролазност живота, велича духовне вредности и подсети на променљивост света. Негују се сви облици књижевности: поезија, проза, драма. Барокна књижевност остаје у оквиру ренесансних тема, али под утицајем нових идејних струјања (реформације и противреформације), изражене су супротности између тела и духа, разума и емоција, црквеног и световног живота.
Барокна књижевност код нас развијала се у оним крајевима у којима се остварила и ренесанса – у Дубровнику. Представници су: Иван Гундулић, Иван Бунић Вучић, Игњат Ђурђевић...

КЛАСИЦИЗАМ

Класицизам, књижевни правац, настао је у Француској средином 17. века као реакција на барок. Главни извори идеја класицизма јесу античке уметности. Захтевана је тачност и разумљивост, правилност у разликовању књижевних родова и поштовање драмског јединства (јединство ВРЕМЕНА, МЕСТА И РАДЊЕ). Посебно се цене тачност, дисциплина, јасноћа књижевног језика. Велича рационалност, умањује значај осећања. Представници су: Молијер, Никола Боало...
ПРЕЗЕНТАЦИЈА: https://slideplayer.fr/slide/14796147/

ИВАН ГУНДУЛИЋ: „ОСМАН“, 1. певање

Иван Гундулић (1589-1638) потиче из цењене дубровачке племићке породице. Један је од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. 
„Осман“ је историјски еп, замишљен је у 20 певања, али 14. и 15. недостају. Посвећен је „нашему словинскому народу“. Поред борбе хришћана и Турака и величања словенства, другу тему овог епа чине догађаји у вези с трагичном судбином Османа, турског султана. Осман је оличење трагичног човековог положаја у свету. 
Приказани су догађаји у вези с турским султаном Османом II, његов пораз у бици код Хоћима у сукобу са пољским краљевићем Владиславом.

ЛИНК ТЕКСТА: https://www.rastko.rs/rastko/delo/10062

ПИТАЊА ЗА АНАЛИЗУ:
1. Одреди композициону структуру епа. 
2. Шта је инвокација? 
3. Пронађи информације о историјским личностима овог епа.
4. Зашто је битка код Хоћима била тако инспиративна за Ивана Гундулића?
5. У којим стиховима препознајеш пролазност, несталност ствари, једну од обележја барока? 
6. „...а у висоцијех гора врхе најприје огњен тријес удари“. Протумачи ове стихове. 
7. Коју стилску фигуру препознајеш у наведеним стиховима? 
8. Која стилска фигура је доминантна у 4. и 5. строфи? 
9. Шта песник тражи од муза? 
10. Зашто је променљивост среће исказана односом појединца према власти? Повежите идеју о точку среће који се окреће са судбином турског царства.


ЗАДАТАК ЗА УЧЕНИКЕ:

1. Уводни део текста о БАРОКУ И КЛАСИЦИЗМУ ПРЕПИСАТИ У ШКОЛСКЕ СВЕСКЕ.
2. Прочитати прво певање епа "Осман" (текст на линку или у Читанкама на страни 256).
3. Одговорити на постављена питања, и написати одговоре у школску свеску.

Војислав Илић - Сиво, суморно небо (М-21, Е-22, М-22, М-23, Г-22))

· Биографија. Војислав Илић (1862−1894) потиче из књижевничке породице. Његов отац Јован Илић био је познати песпик и политичар опозиционар. Кућа Јована Илића била је најпознатија и најугледнија кућа у Београду друге половине 19. века, састајалиште и дебатни клуб о књижевним и политичким питањима. Окупљала је писце различитих уметничких и политичких опредељења, али и велики број јавних и политичких радника. Ту су се сретали Змај, Јакшић, Костић, Каћански, Глишић, Лазаревић, Веселиновић, Матавуљ, Сремац, Нушић, Ранковић, Домановић, Митровић, Матош, Скерлић и многи други. У овој кући је Бранислав Нушић први пут, у рукопису, читао своју прву написану комедију Народни посланик.

· Своја политичка схватања Илић је формирао у очевој кући: био је врло активан у јавном животу и политичким манифестацијама. Држао је жестоке говоре на омладинским политичким скуповима. Објављивао политичке текстове у опозиционим листовима, својим сатиричним песмама исмевао је стање у друштву, тиранију власти и апсолутизам династије. Бунт његових песама био је снажнији него тада познатих песника сатиричара Ђуре Јакшића и Јована Јовановића Змаја, али нису достигле значајнији уметнички ниво. Због својих политичких активности стално је био на удару власти: прогањан, оптуживан, извођен на суд, морао је да бежи из земље.

· Пошто је још од детињства био слабог здравља, Војислав Илић није успео да заврши гимназију. Ванредно је похађао предавања на Великој школи колико да стекне образовање које није могло да буде верификовано због незавршене гимназије. Недостатак школског образовања Илић је надокнадио читањем и учењем у богатој очевој библиотеци и праћењем разговора за време седељки у дому Илића. Читао је римске, руске, немачке, енглеске и америчке песнике. Бавио се превођењем поезије. Рано је почео да пише и са шеснаест година објављује баладу Лепид. У двадесет и првој години, 1881. године, у часопису Отаџбина објављује своје најобимније песничко дело, спев Рибар. Сарађује у бројним листовима и часописима поставши најплоднији песник свога времена. За живота је објавио три књиге песама − 1887, 1889, 1892. Умро је од туберкулозе 1894. године у Београду.

· Песничко дело Војислава Илића не може се подвести ни под једну школу. Његово петнаестогодишње певање представља неку врсту синтезе стваралачке поетике 19. века. Према примењеном песничком поступку Илићево песништво се дели на:

‒ класицистичко песништво инспирисано грчком и словенском митологијом, али и митологијом многих других европских и источних народа (Бахус и Купидон, Данаја);

‒ романтичарско песништво са мотивима из прошлости и источњачким мотивима; ту је изражена жалост што живот брзо пролази, доминантан је елегични тон, избија меланхолично осећање (Љељо, Пећина на Руднику);

‒ реалистичко песништво које се прилично неуспешно остварило у сатиричносоцијалним песмама, али је зато високе уметничке домете достигло у дескриптивним песмама (Сиво, суморно небо, Грм);

‒ парнасовско песништво остварено је углавном на античким мотивима и обележило је Илића као песника евронске културе (Тибуло, Химна векова);

‒ симболистичко песништво у ствари је наслућивање симболизма; остварено је у само једној, 1892. години; открило је песничко визионарство Војислава Илића (Клеон и његов ученик, Запуштени источник).

· Песништво Војислава Илића је разноврсно и са жанровског аспекта: огледао се у сатиричној и родољубивој поезији, љубавној поезији и романсама, елегијама и описним песмама.

· Сатирична поезија (Маскенбал на Руднику, У лов, Већ се купе, Грађанске врлине, Оргије, Пријатељу, Један монолог младог Слепчевића, Реалиста) показује Илићев активан однос према друштвеној стварности, његов слободарски и критички однос према режиму Обреновића. Ове песме немају већу уметничку вредност, нису достигле ниво Змајеве и Јакшићеве сатире, али остају као сведочанства једног времена и песникове бескомпромисне борбе за друштвену правду.

· Родољубива поезија (На Вардару, Родољуб, На гробу војводе Дојчила у Солуну) по уметничкој вредности стоји испод сатиричне поезије овога песника.

· Љубавна лирика нити је бројна нити је много речита. Највеће вредности достиже она која се претапа у елегију (Исповест, Госпођици Н.).

· Романсе су последица песниковог бекства из стварности, уточиште за заборав на невоље политичке и интимне природе (Љубавна трка, Љубавна прича о дону Нунецу и дона Клари).

· Елегије су осенчене меланхолијом и резигнацијом као последицом незадовољства друштвеном стварношћу и породичних несрећа (Елегија, Суморни дан, Посланица пријатељу, Елегија на развалинама куле Северове, Исповест).

· Описне песме испуњене су јесењим и зимским пејзажима (Вече, Зимскоско јутро, Зимска идила, Јесен, У позну јесен, Сиво, суморно небо). У елегијама и описним песмама Војислав Илић је остварио највише уметничке домете.

Песничко стварање и стваралаштво уопште честа је тема Илићевог певања: Мојој музи, Песник, Два песника, Песнику, Реалиста, Један монолог младог Слепчевића. У двема последњим песмама изражен је Илићев однос према романтизму и реализму. У песми Један монолог младог Слепчевића заузима критички став према неким особинама и поетупцима романтизма: против бомбастичних фраза и лажне патетике, а за више живота у поезији. У песми Реалиста он је против примитивизма реалистичке прозе, а за више поезије у животу. Стваралачка проблематика присутна је у песмама са скулптуралном тематиком: Ниоба, Тибуло, Мраморни убица, Прва наредба.

Сиво, суморно небо (ПРЕПИСАТИ У СВЕСКЕ)

                                                    

О писцу: књижевничка породица, политички активан;

Врсте: сатирична, родољубива, љубавна, романса, елегија, дескриптивна, о песништву

Фазе:  класицистичка, романтичарска, реалистичка, парнасовска, симболистичка

Реалистичка фаза: слике објективног света, сеоских пејзажа,

                                  природа дочарава обичан живот и човекове активности

Књижевна врста: дескриптивна (доживљај природе)

Основни мотиви: јесен и меланхолија, песимизам, самоћа, незадовољство

Тема: опис природе у позну јесен, пролазност

Симболика наслова: бесадржајност, празнина, жалост, туга, сета

Песничке слике:

I − сиво, суморно небо; увели ладолеж, по земљи гранчице леже

-кретање од већих ка мањим сликама, одозго на доле

II: − убоги спровод се креће по каљавом друму -мршаво кљусе вуче таљиге

*исто осећање − појачано у другој слици

I − статичне слике;

II– динамичне слике, социјално обележена − сиромаштво сељака

Идеја: мисао о смрти и пролазности свега људског

Стилске фигуре: асонанца, алитерација, таутологија (сиво и суморно, мршав коњ и кљусе)

Стил:  уз именицу иду два атрибута, две одредбе, правилна рима

Симо Матавуљ - Поварета (М-22, М-23, Г-22)

Симо Матавуљ - Поварета

· Симо Матавуљ (1852 —1908) је био српски писац из Далмације. Приповедач, романсијер, драмски писац и преводилац. Учио је гимназију, четири године провео у манастиру, завршио учитељску школу у Задру. Петнаест година је живео у Црној Гори као наставник француског језика, а 1889. године, прелази у Београд и ту остаје до краја живота. Иако није имао високо школско образоваље, Матавуљ је један од најобразованијих наших писаца тога доба: стално је учио, читао, путовао. Знао је италијански, француски, руски и енглески језик. Био је у Риму, Паризу, Ници, Пешти, Бечу, Минхену, Атини, Цариграду, Алжиру, на Крфу и Северном мору. Књижевно образовање стицао је на делима италијанске и француске књижевности, које је читао у оригиналу. Преводио је Мопасана, Золу, Молијера и Дикенса. Превођен је на руски, чешки, немачки, италијански, француски, енглески, шведски.

·  Објавио је два романа: Бакоња фра­Брне (1892) и Ускок (1892). Двема драмама (Завјет и На слави) није остварио значајан књижевни успех. Матавуљ је врстан приповедач. Објавио је велики број књига приповедака. Најбоље, најизворније и уметнички најдотераније су му приповетке са темама из приморског живота тај живот се дубоко утиснуо у душу, свест и памћење пишчево самим рођењем и сазревањем у том поднебљу, али и причама које је у детињству слушао. Занимљиво је да је своје најбоље приповетке из приморског живота написао у Београду, у последњим годинама живота, после велике временске дистанце, када се искуство слегло, емоције смириле, сећање постало извор грађе.

Поварета = Сиротица (Преписати у свеске)

                                         

О писцу: приповедач, романсијер, драмски писац, преводилац (Мопасан, Золa, Молијер, Дикенс) 

      

    Романи: Бакоња фра­Брне  и Ускок; драме: Завјет и На слави 

    Приповетке: из приморског живота, из београдског живота, из Црне Горе 

    Бодулица, Пошљедњи витезови, Ошкопац и Била, Поварета, Пилипенда

 Књижевна врста: новела (одсуство развијене радње, одсуство епизода, неколико ликова,

                                                 сажето приповедање, психолошко сликање јунака)

Тема: трагична љубавна прича и крај који нуди нови почетак

Мотиви: природа, религиозност, смрт, сусрет, мистика, сан

Композиција: експозиција − долазак Јурја Лукешића у Крапно,

                         заплет − сусрет са мајком, Марица умрла        

                                          у пристаништу, сусрет са Павом

                                          вече у дому, бол нараста 

                         кулминација (затварање у себе, врхунац бола)

                         перипетија (сан) јутро

                         расплет (Хе, па нека буде воља божја!... Поварета!) 

Приповедачки поступци: језгровитост казивања

                                              кинематографски поступак сужавања перспективе

                                              контрасти: пејзаж − драма у јунацима

                                              трагедија Маричине смрти − узима Паву

                                              вербална шкртост − психолошко-емотивно стање

                                              дијалози: кратки, једноставни

                                              директни и индиректни унутрашњи монолог

Људи и амбијент − у потпуном складу

Јуре Лукешић приморац, острвљанин, тежак, збојит, снажан, миран, ћутљив и неповерљив

Језик −  богат и изворан; пун локалних облика и талијанизама; некњижевни икавски дијалекат; реченица једноставна, наративног типа, нема много атрибута, доминација глагола ретке метафоре и поређења; 

"Госпа Нола", Исидора Секулић (Е31, М31)

Госпа Нола


Исидора Секулић (1877-1958) једна је од наших најзначајнијих списатељица у 20. веку. Била је изузетно образована жена, и поред писања приповедака, бавила се и писањем есеја и преводилачким радом. Рођена је у Мошорину, у Бачкој, по струци је била педагог – школовала се у Сомбору и Пешти. Била је полиглота и прва жена члан Српске академије наука и уметности. Живела је повучено, скромно, у свету књига. Због тога су је назвали апостолом самоће.

Почела је да објављује након тридесете године. Прву критику је објавила 1910, а до избијања Првог светског рата издала је две књиге, Сапутници (1913) и Писма из Норвешке (1914). Између два рата и после Другог светског рата, Исидора је највише радила на приповеци (Кроника паланачког гробља) и есеју.

Исидора пише интелектуалним стилом, она је сва у знаку оштрих рефлексија, с мало осећања. Живот слика као стални напор и стремљење човека ка идеалима које је сам себи поставио, при том обраћајући пажњу на пролазност свега што је људско.


"Госпа Нола" је једна од истакнутијих приповедака из збирке Кроника паланачког гробља. Гробље је главни мотив, и све приповетке у збирци, изузев последње две, почињу на исти начин: сликом паланачког гробља и описом личности којим гробови припадају. Почетак представља завршетак, и тај почетак, слика гробља, најбоље је приказана у овој приповеци. У њеним приповеткама је обично главна реч о снажним личностима, који не беже од борбе и којима је цео живот борба, напор, мука, самоодрицање.


Хроника представља хронолошки запис историјских догађаја.

Након што прочиташ приповетку "Госпа Нола" оговори на постављена питања.

1. Какву атмосферу оставља сазнање на самом почетку да су јунаци с чијом се причом упознајемо кроз цело дело већ давно умрли и заборављени?  (пролазност живота)

2. Одакле потиче Станојла? Какав је њен однос према оцу?

3. Зашто је Нола пристала на удају? Шта би се променило у односу њене породице и ње да је остала код оца?

4. Какав је однос госпа Ноле и Тоше? Како његова смрт утиче на њу?

5. Објасни однос госпа Ноле и паланке. Како њена искреност и отвореност, природност, утичу на сензационалност коју прижељкују становници паланке? Шта то говори о Ноли?

6. О коме се све госпа Нола бринула? Зашто је одабрала њих? Шта они њој значе? Како њени штићеници посматрају Нолу? Опиши њихове односе, појединачно.

7. Објасни Нолин став према цркви.

8. Објасни њен став према новцу и богатству.

9. Зашто Нола „пред светом није ни малаксавала ни роптала“?                                                                                                                                                                                                                                                                   

10. Какав утисак оставља на Нолу последње писмо и сустрет с Луком?

11. Она му тада говори да треба да посети Тошин гроб. Зашто је она „само Тошин књиговођа“? Шта то говори о Ноли? Зашто није волела похвалу?

12. Зашто Нола „пред светом није ни малаксавала ни роптала“?

13. Зашто Нола толико жели да се врати у завичај?

14. Да ли је на крају госпа задовољна?

15. Чиме је госпа Нола заслужила опште поштовање? Шта је то што је чини изузетном и вредном поштовања чак и после смрти?

Одељење М31 радове може слати до петка, 8.5.2020.
Одељење Е31 радове може слати до петка, 15.5.2020.

                                                                                                                                                                                                                                                                    

"Новела од Станца". Марин Држић (М11. М12, М13,E13, Г12)

"Новела од Станца". Марин Држић

Пре почетка рада...

Издвој три кључне речи које те асоцирају на хуманизам и ренесансу као правац  у књижевности. Образложи свој одговор.

Марин Држић (око 1508-1567) најзначајнији је дубровачки ренесансни писац. Потиче из дубровачке породице која је већ у претходној генерацији дала једног књижевника – петраркисту Џора Држића. Од 1538. школовао се у Сијени, где је студирао права. Активно је као глумац учествовао у позоришном животу Сијене. Вратио се у родни град не завршивши студије.

Све што је створио написао је између 1548. И 1562. у Дубровнику. Написао је најмање 11 драма, али нису све сачуване, у целости су сачувани "Тирена", "Венера" и Адон", "Новела од Станца" и "Хекуба". Писао је и поезију, и то петраркистичку.

Окушао се у свим тада популарним врстама драме: у пасторали (Тирена), фарси (Новела од Станца), ерудитној комедији (Дундо Мароје, Помет, Манде, Пјерин, Скуп), пасторалној еклоги (Плакир и вила).

Занимљивост: Дело је написано за бал у Дубровнику, а игра је изведена 1551. године, у исто време текст је штампан у Венецији. (преко Венеције и дошло до продора хуанизма и ренесансе у Дубровник и Котор).

Новела од Станца је фарса – подврста комедије ситуације у којој су ликови карикирани, заплет се гради на неспоразуму. Радња фарсе је једноставна, често садржи некакву анегдоту из животне свакодневнице. Хумор је груб и заснован на вербалној комици. У ренесансној књижевности Дубровника фарсе су писане у стиху са обавезном римом, док су теме најчешће преузимане из догодовштина сељака који су долазили у град.

Овде новела представља шалу. Ова шала се збива током карневалске ноћи, кад три младића покушавају да изиграју Станца, старца који је дошао у Дубровник да би продао козу и грумен сира. Тема је сукоб немирне, непокорне младости и лакомислене старости.

Одломак се налази у Читанци (273-278). Након што га прочиташ, одовори на постављена питања, а своје оговоре забележи у свеску и до краја радне недеље проследи професорици на мејл.

Питања у вези са одломком:

1. Зашто је Џиво одлучио да се нашали са Станцем?

2. Какав је Станчев живот?

3. Како му се Џиво представља?

4. Шта жели да постигне тиме?

5. Како Станац реагује на Џивине речи?

6. Зашто му је тако брзо поверовао?

7. Станац говори да је и он сам видео виле. Зашто?

8. Окарактериши младиће и старца. Шта се ту јасно види?

9. Које су поруке овог дела?

Бранислав Нушић - Народни посланик (М-21, Е-22)

Бранислав Нушић - Народни посланик

· Бранислав Нушић (1864−1938) je романописац, драмски писац, приповедач, есејиста, дипломата, ниовинар и зачетник реторике у Србији.

· Нушић је рођен у Беогроду као Алкибијад Нуша у цинцаринској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговоц житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похођао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1884. године. Борио се у Српско­бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рато је објавио контроверзну песму „Два раба” у Дневном листу, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.

· Иза Нушића је остао импозантан књижевни опус: комедије, целовечерње и једночинке, драме у ужем смислу, историјске и савремене, романи, приповетке, новинске козерије, аутобиографске књиге, путописи, етнографски списи, новински чланци, предавања... Иако је, превасходно, драмски писац, његово прозно дело је обимније од дела многих писаца који су искључиво писали прозу. Његови чланци, изјаве, интервјуи, предавања разасути по новинама, када би се скупили, испунили би, по свој прилици, више књига него целокупни опус многих писаца. Насупрот публици, критика је према Нушићу била строга, често неправедна.

· Најпознатија књижевна дела Бранислава Нушића

Драме: Тако је морало бити, Јесења киша, Иза Божјих леђа, Пучина

Комедије: Протекција, Свет, Пут око света, Госпођа министарка, Народни посланик, Мистер Долар, Ожалошћена породица, Покојник, Сумњиво лице, Др

Романи: Општинско дете, Хајдуци (Ајдуци)  Приповетке: Политички противник, Посмртно слово, Класа, Приповетке једног каплара

Трагедије: Кнез Иво од Семберије, Хаџи Лоја, Наход Расправе и уџбеници: Реторика

Задатак

1. Којој књижевној врсти припада Народни посланик Бранислава Нушића?

2.  Шта је тема ове комедије?

3.  Знате ли шта би могао бити повод Нушићу да напише ову комедију?

4. Како је компонована радња у овој комедији?

5. Које приповедачке поступке уочаваш у овој комедији?

6. Који књижевни поступци представљају извор комике у овој драми? Објасни на примерима

7. Које су теме у Нушићевим комедијама?

8. Како је представљен Јеврем у Народном посланику?

9. Каква је његова природа?

10. Чиме је мотивисана његова жеља да постане посленик?

11.  Како се понаша да би остварио свој циљ?

12. Како се понаша када схвата да је изгубио битку?

13. Како су представљени ликови Срете Нумере и писара Секулића?

14.  Шта је Нушић критиковао кроз ове ликове? На који начин?

15. Који ликови у Народном посланику нису захваћени комиком. Шта закључујеш на основу тога?

Одговоре записати у свеске!!!

Можете погледати и екранизовано дело на интернету !!!