Милорад Павић - Хазарски речник (М-41)

Аутобиографија

Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом.

Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија.

Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње.

Волео сам два Јована - Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома).

Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу. Са једним изузетком који још траје. Ноћ ми се у сну слатко лепила за оба образа.

До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане.

На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију. Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица.

Највећа разочарања у животу донеле су ми победе. Победе се не исплате.

Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету - српског народа.

Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна.

У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Палиндромске године 2002. Владимир Петров „пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке” поставивши на сцену „Московског художественог академског театра Чехова” мој „Позоришни јеловник – заувек и дан више”. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је као у циркусу на песку играо „Хазарски речник” у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски „Академски театар Ленсов” дочекао је јубиларне беле ноћи и тристагодишњицу свога града представом мог комада „Кратка историја човечанства”.

Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости.

Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929–Београд, 30. новембар 2009) био је српски прозни писац, историчар српске књижевности 17–19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета. Био је члан Српске академије наука и уметности од 1991. године до смрти. Свестрани је стваралац: књижевни историчар, песник, приповедач, драмски писац и романсијер. Његова књижевноисторијска интересовања усредсређена су на књижевни рад Гаврила Стефановића Венцловића, Захарија Орфелина, Вука Караџића и Војислава Илића. Посебно су значајне његове књижевноисторијске синтезе Историја српске књижевности барокног доба XVII и XVIII век (1970), Историја српске књижевности класицизма и предромантизма.Класицизам (1979) и Рађање нове српске књижевности (1983).

Књижевноуметнички рад Милорада Павића , разноврстан и тематски разнолик, највише домете остварио је у приповеткама Гвоздена завеса (1979), Коњи светога Марка (1976), Руски хрт (1979), Нове београдске приче (1981), Изврнута рукавица (1989) и романима Хазарски речник (1984), Предео сликан чајем (1988), Унутрашња страна ветра (1991), Последња љубав у Цариграду (1994).

Питања за самостални рад у свеску након читања романа “Хазарски речник”

1. Ко су Хазари?

2. Зашто се Милорад Павић бави њима?

3. Откуда интересовање за судбину једног народа који је нестао?

4. Каква је структура овог необичног речника?

5. По чему је он то речник, а по чему роман?

6. На који начин се читалац укључује у стварање овог дела?

7. Које године је овај необичан речник угледао светлост дана?

8. Зашто је био толико превођен?

9. Да ли постоји неки онлајн материјал везан за ову тему?